Помен Милошу С. Милојевићу на Новом гробљу у Београду

У недељу, 7. јула, са почетком у 11 часова, на Новом гробљу у Београду одржан је помен Милошу С. Милојевићу, једној од најзначајнијих и најконтроверзнијих личности српске историографије XIX века.

Окупљени поштоваоци његовог дела још једном су се подсетили живота и рада човека који је својим просветним, националним, историографским и војним ангажманом оставио дубок траг у српској историји.

Милош С. Милојевић рођен је 16. октобра 1840. године у Црној Бари, у општини Богатић. Школовао се у Шапцу, Београду, Кијеву и Москви, а током свог живота бавио се просветним, научним и националним радом.

Посебно место у његовом делу заузимају путовања по Старој Србији и Македонији. На тим путовањима бележио је податке о српском становништву, насељима, црквама, манастирима, споменицима, старим записима и другим траговима српског историјског присуства. Његови путописи представљају значајну ризницу података о животу Срба на овим просторима током XIX века.

Милојевић је свој национални рад започео још 1866. године, а касније је активно учествовао у организовању националног и просветног рада, као и у српско-турским ратовима. Био је командант добровољачких јединица и човек који је своје идеје и уверења настојао да спроведе и непосредним радом на терену.

Помен на Новом гробљу био је прилика да се још једном сачува успомена на Милоша С. Милојевића и подсети на његово дело, али и на обавезу садашњих генерација да проучавају, чувају и представљају историјско наслеђе које нам је оставио.

Удружење „Милош Милојевић“ из Црне Баре настоји да, кроз свој рад, истраживања, скупове, разговоре и обележавања значајних датума, настави да оживљава успомену на његов живот и дело.

Милош С. Милојевић остаје упамћен као човек великог националног жара, истраживач, просветни радник, теоретичар и неуморни теренац који је иза себе оставио драгоцено историјско наслеђе.

Вечна слава и хвала Милошу С. Милојевићу

Погледајте видео:

Текст који је сачинио и прочитао Зоран А. Анонијевић – Вреочанин 

Милош (Стефанов и Софијин) Милојевић је рођен 16.10.1840. у Црној Бари, општина Богатић.
Пензионисан је 1. маја 1893. године. Умро је 24. јун (6.јул) 1897. (56 год.).
О Милошу С. Милојевићу, могу да кажем да је он једна од
најконтроверзнијих личности српске историографије XIX века.
Основну школу и гимназију завршио је у Шапцу и Београду. Школовање
је потом наставио у Кијеву и Москви. По завршетку средње школе, уписао се на
београдски Лицеј.
Како је са успехом завршио две године студија на београдском Лицеју,
био је изабран за државног питомца и наставио је студирање у Русији. У Кијеву
и Москви слушао је две године упоредну филологију живих и изумрлих
словенских племена, с политичком и упоредном историјом књижевности.
По повратку у Србију 1865. године, професионалну каријеру је започео
као писар III класе у Ваљевском окружном суду. У служби је врло брзо
напредовао, тако да је исте године постављен за писара II класе у Апелационом
суду, а половином 1866. године за писара I класе. Крајем 1866. године постао је
секретар II класе у Трговачком суду. За време боравка у Ваљеву једно време
био је професор ваљевске гимназије. Каријеру у просвети наставио је у
Београду када је 1870. године постављен за професора гимназије.
Национални рад је отпочео 1866. године серијом чланака у листу
„Световид”, под насловом „Пропаганде у Турској”.
Милош С. Милојевић је био представник Одбора за Македонију и Стару
Србију и он је користио везе са трговцима, занатлијама, граничарима,
печалбарима и др. Имао је обичај и да борави у Алексинцу, близу границе са
Османским царством и да на основу информација добијених од разних људи
који прелазе границу, саставља извештаје о српској националној пропаганди
које је подносио Јовану Ристићу.
Милош Милојевић је 1871. године предузео путовање по Старој Србији и
Македонији као припрему за парирање бугарској егзархији. Осим агитовања за
успостављање српске патријаршије у Пећи, Милојевић је описивао српске
споменике и географске податке.
Милојевић је 1873. основао друго одељење Богословије у Београду.
За време првог српско-турског рата, командовао је Моравско-Добричким
добровољачким батаљоном, када је указом постављен за команданта
копаоничких устаника. Због својих организаторских способности унапређен је
у чин почасног капетана I класе. Организаторске и официрске способности
Милојевић је показао и у Рашко-Ибарском добровољачком кору, где је добио
нову дужност. У релацијама са командом потписивао се као командант
устаничких добровољаца и Студеничког батаљона.

У другом српско-турском рату, Милојевић је био командант добровољаца
у Ибарско-Дежевском устаничком кору. Као командант, са дефанзивном
улогом у овом рату, извештавао је о покретима османске војске под командом
Хафиз-паше са Косова ка Нишу. Милојевићеви добровољци су заузели висове
Рашке, а затим узвишење Градину на левој обали реке Ибра према Јарини.
После српско-турских ратова, 1878.године, Милојевић је покушао да
настави активност којом се бавио пре рата. Покренуо је организовање друштва
„Братство” и написао Правила. Уједно је и рад старог просветног одбора за
школе и цркве у Македонији и Старој Србији обновљен почетком 1880.године
на иницијативу Матије Бана. У његовом предлогу за састав чланова Централног
одбора у Београду био је и Милош С. Милојевић.
На новембарским изборима 1880. године, удружени конзервативци и
радикали поразили су либерале, после чега је отпочео њихов прогон.
Русофилска политика била је анатемисана и то је утицало на забрану рада
друштва „Братство”, на гашење свих иницијатива за српску пропаганду, као и
на Милојевићево уклањање из Београда.
Указом од 11. септембра 1881. године, постављен је за професора и
директора лесковачке ниже гимназије. После рата са Бугарском 1885. године,
Милојевић постаје један од оснивача Друштва Светог Саве.
Милојевићеви путописи представљају праву ризницу података о
историјском присуству Срба на просторима Косова, Метохије и Старе Србије,
али и о њиховом животу седамдесетих година XIX века. Ту је много података и
детаља који указују на српску претхришћанску прошлост, преписани су многи
стари записи и натписи са цркава, гробова, из књига, пописане древне књиге и
средњовековни документи, постојеће и порушене цркве и манастири и друге
средњовековне грађевине. Поименично је пописао више од хиљаду постојећих
насеља, са бројем кућа и становника, разврставши их по вери и пореклу.
ОВИМ ЕВОЦИРАЊЕМ УСПОМЕНЕ НА МИЛОША С.МИЛОЈЕВИЋА
ЗАПОЧЕЛИ СМО ЊЕГОВЕ ДАНЕ КОЈИ СЕ НАСТАВЉАЈУ 11.јула у 11
часова У ЦРНОЈ БАРИ. НАДАМ СЕ ДА ЋЕМО СЕ И ОВЕ ГОДИНЕ ТАМО
ОКУПИТИ У ЗНАТНОМ БРОЈУ КАКО БИСМО РАДОВИМА И
ДИСКУСИЈАМА ОСВЕТЛИЛИ ШТО ВИШЕ ДЕТАЉА ИЗ ЊЕГОВОГ
ЖИВОТА, А ПОСЕБНО ЊЕГОВОГ РАДА ОД ИЗУЗЕТНОГ НАЦИОНАЛНОГ
ЗНАЧАЈА ЈЕР ЈЕ ОН, БАР ПО ОНОМЕ ШТО ЗНАМО О ЊЕМУ, БИО ЧОВЕК
СРБИН-ИНСТИТУЦИЈА, ТЕОРЕТИЧАР И НЕНАДМАШНИ ТЕРЕНАЦ КОЈИ
ЈЕ ИЗА СЕБЕ ОСТАВИО ПРАВО ИСТОРИЈСКО БЛАГО.
ТАЈ ЊЕГОВ РАД, УЗ ВЕЛИКЕ НАПОРЕ И ДОСТА УСПЕШНО
ОЖИВЉАВА И ПРЕДСТАВЉА УДРУЖЕЊЕ МИЛОШ МИЛОЈЕВИЋ ИЗ
ЦРНЕ БАРЕ НА ЧЕЛУ СА ПРЕДСЕДНИКОМ НОВИЦОМ КРЕЗИЋЕМ.
НАМА И СВИМ ЊЕГОВИМ ПОШТОВАОЦИМА ЖЕЛИМ ДУГ И
УСПЕШАН СТВАРАЛАЧКИ ЖИВОТ, А МИЛОШУ ВЕЧНУ СЛАВУ И
ХВАЛУ ЗА СВЕ ШТО ЈЕ ОСТАВИО.